ЛЕПОТОМ ПРОБУДИТИ ЛЕПОТУ или ОДА ПРИРОДИ

„ ЛЕПОТОМ ПРОБУДИТИ ЛЕПОТУ или ОДА ПРИРОДИ “
Осврт на збирку песама “ Дуга искона” , Филип Димкоски ( 2016.)

Читајући књигу “Дуга искона” Филипа Димкоског, неизоставно сам се питала да ли је то ауторова ода Природи или Природин вапај аутору. Њих двоје: Природа и аутор, као у неком недефинисаном дослуху, немом, а савршено јасном савезништву, дишу уједначеним ритмом и усаглашеним емоцијама. Аутор проговара у име човека, али и у име Природе. Његове песме су својеврсни зов освешћеног појединца , у нади да неће остати само- појединац.
Свака од песама, на свој начин позива читаоца да се врати свом прапочетку – Мајци Природи, да више времена посвети спознаји : Ко смо ми и зашто смо ту? Одговоре на питања која је од праискона човек постављао себи, свако од нас пронаћи ће на себи својствен начин и у ситуацијама за које не постоје дефиниције, али зачетак сваког од тих одговора свакако се крије у зачецима Природе. Спознаја о Природи није ништа друго до – спознаја о самоспознаји. Ретки су они освешћени, у правом смислу речи, дошли до тог сазнања на време. У свету површности, у времену када је све једнократна употреба и када живимо по принципу “узми, употреби, баци”, права је благодет држати у руци и читати књигу , једног младог човека данашњице, која шаље другачију поруку.

На један рафиниран и фин, ненаметљив начин, аутор нам својим стиховима у очи ставља слике богате колоритом, у ноздрве нам убацује мирисе, уши нам пуни цвркутом, жубором и лепетом крила, а кожу нам припрема на додир …Ту су активно присутна сва чула. Боје, мириси и звуци у савршеној хармонији и јединству. Склад свега Богом дато и човек у центру свега тога, али не човек као актер, већ као један мали сегмент целокупног мозаика. Његова присутност у поезији Филипа Димкоског је само једно потсећање да смо део нечега великог, важног и лепог и да тога требамо бити свесни у сваком тренутку. Филип Домкоски у центру интересовања не ставља човека, већ Природу, али преко свог “ ја” доживљаја, он присуство човека наглашава као неминовност како би мозаик био комплетан. Дуга ће очаравати својим бојама, неовисно да ли смо ми ту…А када смо већ ту, не бисмо смели да умачемо своју чектицу и брљамо по палети, где је Природа већ распоредила боје савршеним редоследом и без нас. Да ли ћемо схватити нашу улогу у тој причи, зависи од нас самих.

Филип Димкоски нам својим песмама дискретно и ненаметљиво помаже у том поимању…
Тема ове књиге је Природа и њен смисао, њена целовитост у јединству с човеком, човеково сагледвање, виђење и чулно доживљавање свега што га окружује у нетакнутој Природи…Ауторов субјективни доживљај поменутог у сваком певању преноси се на читаоца, рађајући жељу да већ доживљено и ми сами доживимо поново, али сада на један другачији, дубљи, смисленији начин. Из ове књиге проговара сама Природа и тај говор се може разазнати у свакој песми, у сваком стиху. Она нас дозива да је видимо, чујемо, омиришемо , да јој се вратимо…Аутор нам преноси тај зов љубави и лепоте, који често пута представља и крик. Често пута зов је вапај на потсећање да не лутамо у свом слепилу, да се не губимо у својој узалудности.
У овој књизи нема симболике, нема нејасноћа и лутања. Природне појаве су неретко персонифициране, али све је савршено јасно, кристално чисто и разговетно. Јасне су песничке слике, јасна је песникова порука. Понакад у рими, понекад у слободном стиху, стилом који помало подсећа на стил песника из доба романтизма ; лириком Ђуре Јакшића, Бранка Радичевића или Чика Јове Змаја , пером младог Шекспира или Дантеа, Филип Димковски, као младица на старом столетном стаблу одолева савременом стиху и својим пером , својом лириком, он поносно и усхићено прихвата улогу младог витеза – заштитара природне лепоте и дубоких емоција. Као и сам романтизам, настао из нагомилане емоције и интелектуализма, тако је и ова збирка песама продукт нагомиланих утисака и доживљаја, продукт нагомилане лирске енергије, којом аутор изражава себе и своју свест о свомпостојању. Савршена хармонија стихова као савршен одраз у огледалу Природе. Камен и земља, вода и небо, ветар и тишина, боје и звуци…,све, али све је овде у савршеном складу, као што је у савршеном складу Мајка Природа којој се аутор неизмерно диви. Њему срце бије јачим ритмом када је у додиру са тим складом . Своје усхићење , тај ритам свог срца, он преноси на читаоца.

Филип Димкоски, себи својственом топлином и искреношћу, дотиче срца читалаца, неовисно о старосној доби и образовном статусу. Читак и питак, пријемчив за све и свакога, намерно или ненамерно, остаје за размишљање…Поруку коју је примио целим својим бићем, исто тако, целим својим бићем он преноси даље читаоцима. Његова мисија, као ствараоца, као уметника и пре свега, као просветљеног младог мудрог бића, ставља га у позицију „небеског коловође “ који попут семена маслачка, разноси семе позитивне мисли. Еколошки освешћен, он шири доброту. Не осуђује неосвешћене, не грди, не критикује. Својим стиховима, он нежно и добронамерно дотиче читаоца на начин који је тешко игнорисати. Управо у томе је вредност ове књиге! Лепотом пробудити лепоту, добротом чинити доброту!
“…Негде дубоко у њему,
сакрила се душа, топлина, љубав права,
негде дубоко у њему,
бесконачна прича о животу спава… “
“Дуга искона “, ту причу нам препричава…

 Мр- проф Снежана Алексић Станојловић